Do kafane se uspinjalo rasklimatanim drvenim stepenicama. Nije bilo stolova i stolica, postojali su minderluci pokriveni ćilimima. Prostor u kafani bio je takav da čovek prosečne visine nije mogao da se uspravi, navodi putopisac Keper, opisujući dorćolsku kafanu "Crni orao", iz sredine 18. veka.
Postojao je običaj da gost koji već sedi u kafani, kad primeti da u kafanu ulazi neko poznat vikne „džaba“. To je značilo da obavezno časti gosta koji ulazi u kafanu. Svako drugačije ponašanje smatrano je krajnje neuviđavnim i nepristojnim.
Kafana je bila stecište svakakvog sveta. Bila je „univerzitet za jedan peni“, ali i prihvatilište za beskućnike, boeme, umetnike, intelektualce, studente, secikese, prostitutke ...
˝.
Po nekim informacijama, Beograd je prvu kafanu dobio cak i pre Beča i Pariza, a na ove prostore su stigle kao sastavni deo prtljaga muslimanskog zivlja, u vreme Turskih osvajanja. Bože, nikad nisam mislio da cu reći ovako nesto, ali-Hvala Turci! Hvala Murate! Hvala Bajazite! hvala Mehmede! Hvala, Hvala, Hvala!
Za mene je fenomen kafane prilicno neobjašnjiv. Ali pričam o pravim kafanicama, sa onom toplinom i porukom dobrodošlice kojom vas zapljusne topli vazduh po samom otvaranju vrata ove ustanove. Ali, fakat, malo je danas takvih mesta. Nekako su kafane postale trend u poslednje vreme, pa se gubi crta diferencijacije kafane od urbanog pokušaja iste. Danas je sve nekako retro, pa je i reći:˝ Bio sam sinoć u kafani˝ postalo pravo pomodarstvo. Mnogo je samozvanih kafana, ali je jako malo kafana. Zbunjujem, jel da? Znam, kažu mi ljudi da imam taj običaj. Ali na neki način obožavam to da radim :). No vratimo se kafani, toj muzi dobre atmosfere, zabave, boemstva, ljubavi... Nema mnogo kafana u kojima se ja osetim prijatno. Generalno, ne volim guzvu, glasnu muziku, splavove, splavuše, sponzore, plastične ribe oko mene... Atmosfera na takvim mestima je izveštačena, jer je svako došao da prošeta nove krpice, novu ribu, novog sponzora, da vidi i da bude viđen. Te se uvek pre odlučim za kulturnu ustanovu zvanu KAFANA! Mozda ih ne posećujem baš onoliko često koliko bih ja voleo i želeo, ali svaki odlazak u istu u meni izaziva neko neverovatno osećanje, koje bih možda mogao uporediti sa onom tremom pred prvi ljubavni sastanak, pred polazak u prvi razred, pred razgovor na kojem će vam saopštiti da ste primljeni na posao... Fiiijuuu... Adrenalin je najjača stvar, svega mi. No vratimo se na objašnjenje fenomena... Ili bar pokušaj, jer što se kaže, 100 ljudi - 100 ćudi, 100 žena - 200 sisa. Pokušavam duže vreme da odgonetnem šta je to što nas odvlači u ovu svetinju? Da li je to karirani stoljnjak? Muzika? Muzičari? Nasmejana konobarica? Udobnost spavanja pod stolom? Ne znam... Za mene je to pitanje ravno misteriji kokoške i jajeta. Samo znam da se dan odlaska uvek čeka sa nestrpljenjem. Spreme se najbolje krpe, obrišu najbolje cipele. Ipak je to svečan čin. Još ako je u pitanju moja omiljena, ¨Koleba¨ u Zemunu, euforija počinje već u jutarnjim satima.
Pak, ima i u kafanama dosta stvari koje iskrenom ljubitelju zasmetaju. Ja bih zabranio ulazak u kafanu svakom ko ne peva, ne pije, nije dobro raspoložen, nekulturan, ne časti muzičare, konobare, ne nasmeje se konobarici... To nije mesto za vas. Imate vi vaše splavove pa se tamo mrštite, prdite i smrdite.
U kafanu se ne može ni otići bez pravog društva. Mora štimung da bude na određenom nivou. Takođe, banda koja svira mora bre da bude toliko dobra da je dostojna sviranja u Carnegie Hall-u. Neću da poručim pesmu a čujem - Mi tu ne znamo. Alooooo, eeejjjj... Pa ti bre sviraš u kafani. Znaš li koliko je fakulteta završeno u istoj, koliko je umetničkih dela nastalo pod njenom prašnjavom tavanicom. Molim te, malo poštovanja. No srećom, u mojoj omiljenoj toga nema. Par puta sam pokušao da iznenadim bandu, no ne daju se, žilavi su kao vrbov prut. Uvek me kupe. Tačnije, ako pričamo o finansijama, uglavnom kupim ja njih. Majku im, uvek se kući vratim praznih džepova, kroz koje čak i vetrovi odbijaju da prolaze. Da je autor pesme Prljavog kazališta provodio vreme u ¨Kolebi˝, ne bi nikad napisao pesmu ¨Kiše jesenje¨.
A osoblje... Pa to ej posebna priča. Osoblje, za vreme koje provedete u kafani, mora vam biti prisnije i od brata ili sestre. Ipak ste vi na tih 4-5 sati porodica, i zavisite isključivo jedni od drugih. To je ta intima i prisnost koju splavovi ne poseduju. I kao što sam rekao, ako ne ostavljate bakšiš konobaru, da Bog da se usrali na sred plaže tokom prvog sledećeg letovanja, a sve rezervne gaće vam sa zagubile sa koferom na aerodromu. Taj bakšiš je mala cena za onu krivu liniju na licu u vidu osmeha konobarice dok vam pruža poručeno piće, dok vam briše krv sa čela razbijenog čašom, te iskreno sa vama deli bol koji u tom trenutku osećate... Mislim, uglavnom ga ne osetite, jer anestezija od 40% alkohola uradi svoje :). Ali bitno je da kad se sutra probudite, bilo sa teskobom, glavoboljom, mučninom...ili ne, ne osetite kajanje zbog bilo čega što ste prethodne noći uradili. E to je znak da ste odabrali pravo mesto za provod. Sledećom prilikom se izvinite konobarima, muzičarima i gostima na svom izletu u lomljenje čaša čelenkom, i već posle par minuta muzičari vam nasmejani sviraju ˝Caj, Caj, Cajka, pukla joj picajka...¨, konobarica vam sa smeškom pruža čašicu, a ostatak gostiju se priključuje pesmi i zdravici.
U zdravlje, živeli.
